GU­SI­NjE – Na pro­sto­ru gu­sinj­ske op­šti­ne lje­ti­na je pri­lič­no pod­ba­ci­la, naj­pri­je usled ka­snih pro­ljeć­nih mra­ze­va i sni­je­ga, a on­da i usled ve­li­ke i du­go­traj­ne su­še, ta­ko da po­ljo­pri­vred­ni­ci uve­li­ko raz­mi­šlja­ju ka­ko da obez­bi­je­de stoč­nu hra­nu za zi­mu, a ne­ki od njih raz­mi­šlja­ju čak i o to­me da uma­nje stoč­ni fond.
Po­ljo­pri­vred­nik iz Do­lje Pre­lja Vu­kelj ka­že da je to se­lo spa­lo na pet do­ma­ći­na. On dr­ži oko 30 ova­ca, dvi­je kra­ve i te­le. Je­dan nje­gov kom­ši­ja ima pe­de­se­tak ova­ca, dru­gi oko 25, a osta­li dr­že po kra­vu-dvi­je. Vu­kelj na­gla­ša­va da ova go­di­na za sto­ča­re ni­šta ni­je va­lja­la. Tra­ve i si­je­na je bi­lo ta­mo gdje se na­vod­nja­va­lo, a ota­ve ni­je ni bi­lo jer su­ša ni­je do­zvo­li­la dru­gi ot­kos.
– To sto­ke što imam mo­gu da izi­mim jer sam za ko­sid­bu uzi­mao i li­va­de kom­ši­ja ko­je ži­ve u ino­stran­stvu. Ko ni­je imao tu mo­guć­nost, a ima malo, bi­će u pro­ble­mi­ma jer će i ci­je­na si­je­na bi­ti pa­pre­na – kon­sta­tu­je 74-go­di­šnji Vu­kelj. On is­ti­če da u se­lu ne­ma omla­di­ne, pa ne­ma ko ni da ra­di.
– Sve­ga pet ku­ća je ci­je­le go­di­ne otvo­re­no. Osta­li su u ino­stran­stvu i sa­mo lje­ti do­đu da otvo­re ku­će. A ne­ka­da su ov­dje sto­ča­ri dr­ža­li bu­lju­ke od 150 ova­ca. Ko­ri­sti­li su pla­ni­ne, ko­si­lo se i pla­sti­lo sve ruč­no, bez ijed­ne ma­ši­ne i sve se sti­za­lo jer se ima­lo sna­ge. Sa­da ne znam ni ovo ma­lo ka­ko se sa­vla­da. Ta­da se i pla­ni­na ko­si­la, a sa­da i se­la za­pu­šte­na i sve pri­ti­skao ko­rov i ši­praž­je, a po­ne­gdje je i u šu­mu sve za­ra­slo. Mo­ji vr­šnja­ci, a i do­sta mla­đi, ne vi­de ko­su da ot­ku­ju, a mla­đi to i ne zna­ju, pa da ni­je ovih ma­ši­na bi­la bi bru­ka. Ne­ma vi­še nji­va. Usi­je se vrt ko­li­ko je po­treb­no za ku­ću i to je. A ova go­di­na pri­lič­no je te­ška za sto­ča­re. Ko mo­že da se sna­đe za stoč­nu hra­nu, mo­že izi­mi­ti ono što ima, a ko to ne mo­že mo­ra­će da pro­da­je dio sto­ke – ka­že Vu­kelj.
Po nje­go­vom mi­šlje­nju, se­lo je za­vr­ši­lo pri­ču jer dje­do­vi i ba­be ne dr­že se­lo i po­ljo­pri­vre­du.
– Su­ša je bi­la ve­li­ka i ne­za­pam­će­na. Po pr­vi put ot­kad ja pam­tim, ove go­di­ne je pre­su­šio po­tok Bi­stra­či­ca, a iz nje­ga su se na­vod­nja­va­le nji­ve i li­va­de u ci­je­loj Do­lji. Oni ko­ji po­zna­ju na­u­ku ka­žu da je to zbog ve­li­ke sje­če šu­me. Iz­vo­ra vi­še ne­ma gdje su ne­kad bi­li. Je­dan sa ko­jeg sam ja do­veo vo­du, uda­ljen tač­no 1.254 me­tra, sa ko­jeg je ne­ka­da i se­lo mo­glo da na­vod­nja­va, sa­da ne mo­že dvi­je pr­ska­li­ce da pod­mi­ri jer ne­ma vo­de. I put do Do­lje pri­lič­no je pro­pao. Uni­šta­va­li su ga i uni­šta­va­ju ga te­ret­nja­ci no­se­ći od Gre­ba­ja ka­men, dr­vo i dru­gi ma­te­ri­jal. Da­kle, što se ti­če po­vrat­ka na se­lo i oži­vlja­va­nja se­la, to je ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Je­di­no či­me se sa­da mo­že­mo po­hva­li­ti je­ste stru­ja. Re­no­vi­ra­na je li­ni­ja i ne­ma­mo smet­nji u na­pa­ja­nju osim ako je ne­ki kvar na da­le­ko­vo­du – pri­ča Vu­kelj.
Nje­gov kom­ši­ja Ha­lim Du­ra­ko­vić je­dan dio go­di­ne pro­vo­di u Ame­ri­ci kod svo­jih, a lje­ti je u Do­lji.
– Rad­ni vi­jek pro­veo sam u gu­sinj­skom Ter­mo­pla­stu, gdje sam i pen­zi­ju ste­kao. Dr­žao sam sto­ku i ba­vio se po­ljo­pri­vre­dom. Ra­di­lo se i zna­lo se šta je či­ji po­sao i oba­ve­za. Sad to­ga ne­ma i dža­ba je sva pri­ča. Pi­tam se kad Vla­da da­je kre­di­te za po­ljo­pri­vred­ni­ke, sub­ven­ci­je, raz­ne po­mo­ći, ka­ko ni­ko ne­ma da kon­tro­li­še gdje ta sred­stva idu. Ako se da za trak­tor, da se na­ba­vi trak­tor, ako se da­je za grad­nju šta­le ili na­bav­ku sto­ke, on­da da se no­vac is­ko­ri­sti za to, a ne da uzmu pa­re da bi ku­pi­li ko­la. Čak i ako se do­bi­je gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal ili teh­ni­ka, to pro­da­ju i šta se po­stig­ne tim da­va­nji­ma? Ni­ka­ko ne mo­gu da shva­tim ka­ko ne­ma ne­ka ko­mi­si­ja da pra­ti i kon­tro­li­še da li se po­moć i sub­ven­ci­je pra­vil­no ko­ri­ste – ka­že Du­ra­ko­vić i do­da­je­da mu ni­je ja­sno ka­ko omla­di­na pro­vo­di vri­je­me u ka­fa­ni i tro­ši no­vac, a ni­ko ni­šta ne ra­di.N.V.


Te­ški se­ljač­ki po­slo­vi

Amir Bek­te­še­vić ka­že da se po­mi­rio sa ži­vo­tom na se­lu i svim onim što pra­ti ta­kav na­čin ži­vo­ta.
– Šta dru­go čo­vjek na se­lu mo­že oče­ki­va­ti i če­mu se na­da­ti osim da se mu­či i ra­di se­ljač­ke po­slo­ve? Ra­dio sam u Slo­ve­ni­ji, ali ljud­ska sud­bi­na uči­ni svo­je, pa se čo­vjek na­đe u si­tu­a­ci­ja­ma ko­je ni­je oče­ki­vao. Vra­tio sam se da ži­vim u Do­lji. I na­ši sta­ri su tu ži­vje­li i mu­či­li se, ali su i ima­li i bi­li su za­do­volj­ni­ji ne­go mi da­nas. Dr­žim ova­ce, iz­ve­dem ih na is­pa­šu, po­mog­nem po­ma­lo ovim mla­đi­ma i ta­ko dan za dan. Za me­ne do­sta. Imam da srk­nem po­ma­lo mli­je­ka, a vri­je­me mi pro­la­zi u čo­ban­lu­ku, i to je to – ka­že Bek­te­še­vić.